U svakoj sam bila i bila sam svaka. Početak i kraj i meka sredina. Ispred Tebe i Ti ispred mene. Odlazak i dolazak, tajna i istina. Krili su me i krili su te meni. Bacali i uzimali, krunisali i blatili. Ženo, u svakoj sam bila i sve ste bile u meni. Jednom, dok bila sam…
Šta ostane nakon ponovnog čitanja onog što sam nekad dahom pisala i potpisivala večnošću? Davno napisane ljubavne pesme, samo su slike bez lica, uramljena naježenost kože koju može potpisati bilo ko. Aritmično, pomahnitalo bilo čije zaravnjene vrhove još samo ja osetim, u sve ređim napadima melanholije. Davno napisana ljubavna pesma, smešno je trajanje prolaznog.
Pre par meseci dobila sam, na poklon, “drvo novca”. Ne radi.
Prvo, sa željom, koja prerasta kožu pod kojom je hranjena. Onda, sa prevelikom kožom, iz koje je želja, kao bolesna posteljica, izljuštena.
Što te ne ubije, to te razbije.
Ponudi mi nešto, toplije od obroka.
Sad kad su i početak i kraj toliko daleko, da se već čini da su se desili istog trenutka, znam da je podjednako važno i kako započinju niti, i kako završavaju. Ispustiš li ih grubo i nedovršene, ostaje petlja. Šta god činio vrtećeš se u petlji, i nema izlaza bez paranja onog što si utkao,…
Ne sanjam te. Krv odbija da te se seća. Ponekad, samo ponekad, osmehnem ti se. Traje kratko, sekund ili dva, dok ne doputuje poslednji trenutak kad si drsko zaboravio moj glas, a setio se veličine svojih "darivanja".
Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim. Ja sam rastojanje između onog što želim da budem I onog što su drugi načinili od mene, Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima… Uostalom, to sam ja… Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje. Nek ostanemo…
Priča počinje od kraja. “Od mnogih nepravdi i uvreda kojima sam dosad bila izložena najgore su mi one koje si mi ti naneo – i zato jer na njih ne mogu odgovoriti s prezirom ili ravnodušnošću, jer se ne mogu od toga štititi, jer je moj osećaj prema tebi uvek prejak i ostavlja me bez…