Ako želiš...

Samleće me,
danas,
neka zrna,
pročitati neke knjige...
Oboriće me još jedan let,
osušiti neki cvet...
Odmrsiće me njena kosa,
razboleti njihov smeh...
Ogoleće me ovaj sneg,
obrisati tvoja reč...

Čuješ li neizgovorenu reč
pridržanu uglovima usana,
i šapat jezika
od sakruma do vratnog pršljena.
Puštaš li jutro
da dah iz uha odnese...
Vetre,
opet mi lomiš vetrokaze.

Mi smo
nedostajanje,
moje čekanje
i tvoje nedolaženje.
...ispred nezapisanog
i iza pročitanog...
Mi smo,
moja voda
i tvoje korito,
i još jedan isprošen dan.
Mi smo,
topli obrazi
obrubljeni prstima,
gledanje u oči
i vera neverna.
Mi smo
vetar u plućima.

zbog svega što joj nedostaje.
Možda zato što je spisak dugačak a osećaj prevazilazi prazninu.

Napiši nešto.
Zapiši se.
Zapiši bar odsutnost,
pomeri se bez koraka.
Ostavi mi pesmu,
skrivenu u slovu,
u sred reči.
Podseti Svet na drhtanja.

Još jednom ću ti odsvirati proleće,
odplesati zimu.
Zimi sam toplija od leta.
Otkriću ti jesenju revoluciju.
Nevidljivu revoluciju rasplamsanu u meni.

Još jednom ću probuditi vulkan,
otopiti glečer usnama,
pustiti reku da se niz noge sliva.
Još jednom ću ti reći,
samo još jednom.

dan koji je podelio žene na kraljice i praljice.